Поводом обележавања Светског дана особа са Дауновим синдромом, ове године посебан акценат ставља се на важну тему – „Заједно против усамљености“. Ова порука позива све нас да се замислимо над тим колико је осећај припадања важан за сваког човека и како можемо допринети да нико не буде изостављен.

Зашто је важно говорити о усамљености?
Свако од нас понекад осети усамљеност. Међутим, за особе са Дауновим синдромом и другим интелектуалним тешкоћама, овај осећај је чешћи и дубљи. Усамљеност не погађа само њих – и њихове породице могу се осећати изоловано и без довољне подршке.
Усамљеност може значити:
- недостатак пријатеља или заједнице којој припадамо
- одсуство блиске особе са којом делимо осећања
Важно је разумети да усамљеност није само пролазна туга – она може озбиљно угрозити ментално и физичко здравље. Истраживања показују да може довести до анксиозности, депресије, па чак и физичких проблема, и да њен утицај може бити једнако штетан као и нездраве животне навике.
Усамљеност није избор
Усамљеност није нешто што људи бирају – она настаје онда када немају довољно прилика да остваре и одрже односе са другима. Чак и када су физички присутни у групи, многи се могу осећати усамљено ако нису заиста укључени.
Бити присутан није исто што и бити прихваћен
Усамљеност често настаје због предрасуда, дискриминације и искључивања из школе, рада и друштвеног живота. Подаци показују да се особе са интелектуалним тешкоћама много чешће осећају усамљено у односу на осталу популацију.

Решење постоји
Кључ решења је у истинској инклузији – не само у присуству, већ у активном учешћу. То значи:
- имати искрена пријатељства и односе
- осећати се прихваћено и вредновано
- знати да припадамо заједници
Да бисмо смањили усамљеност, свима су потребни:
- права укљученост у школу, посао и друштвени живот
- подстицајно окружење у којем се свако осећа добродошло
- смислени односи са породицом, пријатељима и заједницом
Усамљеност као питање људских права
Право на припадање и повезаност са другима препознато је и кроз међународне документе о правима особа са инвалидитетом. То подразумева:
- живот у заједници
- приступ инклузивном образовању
- могућност запошљавања
- учешће у култури, спорту и друштвеном животу
- право на породицу и односе
Како свако од нас може помоћи?
Сви имамо одговорност да допринесемо:
- Свако од нас може бити онај ко ће позвати некога у разговор, игру или дружење.
- Особе са искуством треба да поделе своје мишљење и потребе.
- Породице могу пружити подршку и градити заједницу.
- Школе и локална заједница треба да стварају инклузивне активности и уклањају баријере.
- Институције треба да омогуће услове за равноправно учешће свих.
Заједно можемо направити разлику
Усамљеност је проблем који можемо решити – али само ако делујемо заједно. Нека овај дан буде подсетник да свако од нас може учинити мали корак ка већој повезаности и разумевању.